OTOČAC – Netko pegla, netko tigla, kako tko, radnja ista a nazivlje različito. I tu i tamo se pojavi neka raspravica tko je više u pravu, oni koji peglaju ili oni koji tiglaju, naravno gledalo u očima tradicijskoga nasljeđa. A suvremeni hrvatski jezik pronalazi treću varijantu pa glača glačalom.
Mi smo odmah pohitali k našoj babi Franci priupitati kako se tome veli od starine, ta tko će znati ako ona ne će, staro je to čeljade on nekih dvjesto-tristo godina pa zna. Odmah je iz prve ispalila da „pok je svita i vika da je u njezinoj kući bila tigla i da se tiglalo, nigda peglalo jerbo ja za to ne znan i nisan nigda čula“. E pa zašto joj ne povjerovati. Znači u regiji Gackoj, a bome i u Lici odvajkada je bila tigla i tiglalo se. No kod nekih „učenijih“ to je bio jezični provincijalizam kojega valja pošto-poto izbjegavati pa valja „peglati“ ili „glačati“, a na smijeh natjeravaju oni koji svjedoče da se oduvijek kod njih „peglalo“ ili „glačalo“, nikada „tiglalo“.
Opet smo pitali našu babu Francu što se to tiglalo i kada? – Nu, vidi tebe, borati! Da ja tebi nešto kažen, tiglalo se malo i retko. Valja se vrag tiglal toliko kaj danaske. Čaš tiglat košulju ku nosiš oko kuće? Muške gaće preko leta, i lače preko zime isto ni' trebalo tiglat. Da tebi tvoja baba nešto kaže, tiglalo se samo u retkim pecima (petcima), kad bi se išlo na zaruke pa je trebalo dičaka uredit, i curu isto tako, na venčanju, kasi moral kudaj vako poć, na primer na sud, u bolnicu i tako. Plakte, kušunelnice, slamlice, vrag je to tiglal, nigda. Čaš i' tiglat kaš i' i nako i nako zgrišpat. Eto tako to.
Sad smo pojasnili učestalost tiglanja. Ali, kad bi se tiglalo, čim se to radilo? – Vidi vako, imaš ednu staru pismu ka kaže 'a košulja popečkon tiglana, tiglana'. Sãmo ti divani da bi se ugrijal popečak i nako teplin bi se zericu pogladil kolarin (kragna) i prsa ka se vididu. Tako starinjska pisma veli, nu. Unda smo dobili tigle, nisu to bile 've na žeravku, il kako Konpoljčani velidu ževarku, van bi se tigla vrgla na vruće plevo i unda se tiglalo. Kašnje smo dobili ve tigle u ke se mećala žeravka i unda tiglaj. Al to ti je bilo skoro, pred stotinu godin morda – sipa naša baba „povijest peglanja“.
Na kraju nas je zanimalo otkuda taj naziv tigla, a otkuda pegla? I to nam je pojasnila. – Lej, da tebi tvoja baba objasni etimologiju tegle i pegle. Veroval ti il ne veroval, al tigla ti dolazi iz latinskoga, aha, borami da. Dolazi od besede „tegula“, a ta tegula je bila krovna cigla. U vrime staroga Rima krovne cigle su bile ravne i imale su sa strane nako kaj dva bočna ruba da voda ne more curit. Očito da su stare Rimljanke tu tegulu mećale na plevo, grijale i unda tiglale ča su imale tiglat. A ta tegula dolazi od tegere, ča je značilo nešto pokrivat, krov na primer, il kakov trg i slično. K nami je to došlo iz Dalmacije, 'ni ki se razumidu velidu da je to dalmatinsko-romanički ostatak staroga latinskoga jezika. Evo kod Šiftarov imamo tjegullu i tjegllu za krovnu ciglu, slično, el de. A ča se tiče pegle, una ti je došla iz njemačkoga jezika, veruj meni i Bogu. Na tomu jeziku se tiglat veli bügeln, a tigla se reče Bügeleisen. Eto tako ti stvari stuidu, pa ti sad preberi ča je ispravnije, a ča ni – dovršila je ona i ostavila nas lagano zbunjene, osobito ako amo bili ortodoksno protiv latinske „tigle“, a u korist germanske „pegle“, jedini nam je spas u novologizmu „glačalo“, ali kad bi se i tu zakopali u kakvu etimologiju, tko zna kuda bi nas i to dovelo.
Zato oni koji hoće tiglati neka tiglaju, a oni koji hoće peglati nek peglaju. Samo da pritom ne progore košulju.
M. Kranjčević
PRINT
