OTOČAC – Došli mi opet k našoj babi Franci, red je nastaviti pričanje kako je “negda bilo” za Božić i oko Božića, a baba Franca nije nimalo raspoložena, čak kao da je i ljuta. Bože mili, pomislismo, što se dogodilo, da se nije na što uvrijedila, da je nije tko “nadul kaj vrag grišnu dušu”, sakloni nas Ime Isusovo, nešto jest.
-Baba, ma što ti je? Kao da nisi dobro, kao da nisi raspoložena. Ta da nešto ne boli, ha?
-Kako ću bit raspoložena! Da si i ti na momu mestu, pitala bi te ja.
-Ma što je, što se dogodilo? – puni brige smo promatrali njeno iskriveljno i kiselo lice, smežurano poput kasnoproljetna krumpira.
-Vrag i njegova mat, Bo-že mi prosti – toliko se snažno udarila u svoje šuplje staračke grudi da je cijela kuća odjeknula od toga tupog udarca. – Nestalo mi sode.
- Sode?!
-E, e, sode, sode. … Ma ča se ti tote sadaj čudiš? Popila san svu sodu i neman više, sve zatvoreno, nemaš kadi kupit. I nema druge neg umrit, daj Bogu dušu, Bog je ne će.
-Ali, baba, pa kuda si s tolikom sodom? Bože, ti nikada nemaš mjere.
-E lako tebi lanprdat kasi mlad, pitaću te ja za pol stotine godin oće li tebi soda trebat. … Za vratra ljuta pozvali me u goste. Šla ja, ča ću, da nisan sama kod kuće. El velidu da je Božić obiteljski blagdan?
-Vele.
-E, ja se lipo spremin pa k njimi. A na stolu nema česa nema, I tičjega mlika je bilo. A ja oblaporna, kakova već esan, moj grij, moj grij, moj preveliki grij (opet je mukli udarac u prsa odjeknuo sobom), napopastila se na ilo. Pa i, pa i. A kako i neš onolike lipote zet.
-Ma kako se nisi mogla suzdržati? Znaš da u tvojima godinama nije dobro previse se natrpati?
- Kakos i ti meni pametan, a vidi trbuva u tebe, mogal bi buvu na njemu ubit. Tiš mi reć! … Juvu ne ću ni spominjat, to voda. Ajme sarme, a nisan puno poila, nisan, svega osam sarmic i krunpira ucelo kuvanoga. Sam Bog bi i’ il. Unda na red došla pečenka, kaj na suncu pečena. A uz pečenku zdela francuske salate da krst more u nju sest prekriženi nog, kolikačka je. Niš slaje od nje. Ja udri po pečenki, kruvu i francuskoj, ni mi nikve salate trebalo. Ma nisan puno poila, uno ča je – je, morda san poila pet-šest komadićev pečenke, ni bilo više od kile da me kolješ. A francuskoj san dala po repu, to esan. Unda na stol došli kolači, o Bože, ki njimi more odolit. A nisan i puno podrla, nisan, od svakoga san provala po dva komadića. Je da i’ je bilo dvanajst vrsti, al san samo po dva od svakoga zeal, veruj meni. Bi ja i više, al bil me špot i sramota. Ča će narod o meni reć, el. Ne smin puno. I jopet tote kafa, pa vino, pa piva i eto ti. Bilo mi na Božić dobro, za vratra ljuta šla čestita Stipanju, pa sve ispočetka. A sode ni’ pa ni’…
S velikim razumijevanjem smo promatrali našu babu Francu, nismo joj mogli Bog zna kako pomoći, sjetili smo se jednog rješenja, koje je sada već bilo zakašnjelo, a moglo joj je pomoći.
-Baba, a zašto ti nisi gurnula prste u usta i povratila, bilo bi ti odmah lakše.
-Esi ti munjen? Nu lipotu i dobrotu porigat?! Aj ti lipo ća, a mene pušti da umren od Božića, ako mi je vrime došlo, došlo je.
Prije nego smo otišli, savjetovali smo joj da popije dva praška za pecivo, i u njima je soda, pa možda joj polakša “u štumku”.
Eto, tako naša baba Franca nije odoljela Božjoj zapovjedi “umjerenosti u jelu i piću”. Možda nije sama u tome. Možda.
M. Kranjčević
PRINT
