OTOČAC – Već smo bili objavili jednu staru fotografiju, onu koja prikazuje goste ispred bivšega Hotela Velebit u Gornjem gradu u Otočcu, a gdje konobar časti vinom. Tada smo mnijeli i predmnijevali da je možda bila srijeda, da se možda pilo 'likovo' za kakav dobar kup ili prodaju na sajmu, no ova fotografija nam je otvorila pravi sadržaj događaja.
Kako se može vidjeti, radio se o istoj skupini ljudi kao s prve fotografije, na njoj je čak i 'mali baja' s 'krljačićen na glavi'. A što nam otkriva taj novi sadržaj? 'Ručenici' na konjima i mali papirnati 'barjačići' na 'komotima'. A to je znak da se ili ide na neki pir, ili da se ide s pira kući. Druge nema.
Naime, kićenje konjskih zaprega za pir je bilo uobičajeno. Kitilo se ponajprije konje, vezanje 'ručenikov' na ormu je bilo obvezno i to je bio prvi znak. Zatim su tu spomenuti maleni barjačići, nekada su bili od krpe šiveni, a kasnije ih se moglo kupiti u trgovini od tvrđeg papira. Ovi ovdje su sa 'zvezdon', znači vrijeme je 'socijalizma', čega li. Evo priče i naše babe France:
- Bilo ti je to, dragi moj, vako, vako ti je bilo. Iza noga rata, eli, Drugoga svickoga, na rvacki barjak se morala mećat ta vražja zvezda. Udba i milicija pazili na to, uuuu, Bože te slobodi. Moj pokojni Mata, el, tadaj još ni bil pokojni, moral vozit svate kase moje sestre Jule udavala nučica. A ja ča ću, kako ću, ja sašijen trobojnicu, al se zvezda ne vidi. I tako vozi moj Mata svate, kad zaustavi i milicajac. – „Slušaj ti, druže, kakva ti je ovo zastava, a?“ A moj Mata će: - „Druže milicajac, barjak kaj barjak, rvacki barjak“. – „A đe zv'jezda, a?“ – „Pa eto je, na barjaku je, kako ne“ – pravi se moj Mata munjeniji neg ča je. A ča san ja napravila, ja san nabavila najtanjega crljenoga konca ča ga je bilo, ma kaj mušja noga tankoga, i uštikala zvezdu da se edva more vidit. I tako mu, el taj milicajac, ni mogal niš. A ki gljeda sa strane, rvacka trobojnica nema zvezde. Eto, ovo ti je istina, konda mene gljedaš.
Doduše, konji bi se za pir dobro uredili, 'okefali', 'komoti' i orma bi se masnoćom dobro 'naglancali, tko je na ormi imao 'pule', njih bi posebno 'uglancal', konjske grive i rep dobro počešljali. Obično bi se na jednoga konja stavila 'brunza', kao što je i ovdje na slici. Mogli su u obzir doći i praporci, ali 'brunza' je bila 'štimanija'. Mogla je bit 'brunza' za volove, ali konjska je bila drugačija, drugačije je zvonila. U grivu se također moglo zataknuti malena grančica 'šćetine', a u rep obvezno. Repovi su bili konjima u pravilu podvezani, trebalo je to znati podvezati da se ne razveže, s tim da bi iz repa bio ostavljen, rekli bismo, samo čuperak da slobodno visi. Baba Franca nam je još kazala da su se znale 'na rešeto' ispeći kokice pa bi se nizale na 'dretvu' i još po konjima poput kakvih bijelih struka stavljale, ali na to se moralo paziti da konj ne dohvati i ne pojede kokice.
Kola su bila spremljena za prijevoz ljudi, metnuli bi se 'lengeri', otraga 'šaroga', a na tri mjesta na 'lengere' daske koje su glumile 'sic'. Preko 'sica' bi došla 'tepika' ili 'nazidnjak', nisu domaćice bile raspoložene stavljati 'šarenice' da se ne 'šundradu'.
Eto, tako su se opremala kola i konji za pir. Sada se ponešto slično uređuju 'limeni konji'. Eh da, nije se pozvalo baš svaku šušu da ide na pir sa zapregom, gledalo se da su pravi konji, rasni i ugojeni, da se 'sijadu' (da im se sjaj na dlaci prelijeva) i da kad idu kasom 'da se zemlja trese'. One druge, ni blizu ovima, zvali su 'rage', 'mrlje', veliki magarci', 'mule', konjičci', ma svakako su ih nazivali.
A da bi konji bili 'arniji', onaj tko je htio lagano bi opio konje (nije im trebalo puno), u zob bi im ulili vina pa bi se konji podnapili. A pijana marva kao i pijani 'krst', 'benavi'. To je bila prigoda da se (namjerno) kola i svadbare prevrne.
Eh, dalo bi se još o tome …
M. Kranjčević
PRINT
