KOMPOLJE – Seljaci (ili ono što je od njih ostalo) jedva dočekali lijepe dane, a njima su svi dani takvi kada ne pada kiša. Sve okasnilo, eto i „Sisveti“, samo što nisu, a u polju posla koliko voliš.
Kukuruz još nije pobran, ma nije dobro ni dozorio od tmurna i kišovita vremena, ima njiva kukuruza „ke je i voda poljala“ pa mu se ni u „bucami“ ne može prići, a kamoli strojevima. Nema se vremena čekati da do kraja dozori, red ga je brati takav kakav je, možda ga u kukurzani ispuše vjetar, a onaj tko drži svinje dat će „prasciman zelenjake“ da ne propadnu.
Ima i njiva krumpira koje nisu pobrane, nema puno, ali nađe se. Nekada, a to se može reći da je bilo pred pola stoljeća i više, narod se držao običaja da krumpir treba kopati dosta kasno, nekako baš u ovo vrijeme. „Krunpir mora u zemlji ozepst“, govorili su stari ljudi, kako govorili – tako i radili, kopali su ga po blatu, sve mokro, hladno, palili su po krumpirištu „cimu“ i na njoj grijali promrzle prste. Onda se promijenile sorte, narod počeo ranije kopati, u novije vrijeme branje krumpira u Gackoj počinje već krajem kolovoza i do Male Gospe je već dosta toga pobrano. Jednom je tako naša baba Franca pokušala krumpir pobrati „negdje između“, ali uhvatila kišna jesen pa se sve to oteglo, jedva je uspjela što iz njive izvaditi. I onda je kazala da se njoj „ne će više sveti Mijovil pišat u krunpir“, što će reći da će ga brati ranije.
Ako svi ovi radovi nisu prethodno obavljeni, a kako onda izvesti „đubar“, izorati, „baciti ozim“? Koliko god seljaci bili uporni, zemlja je ipak vlažna. Teško ide oranje, još teže tanjuranje, a o frezanju da se i ne govori. Ali ljudi rade, „bacit će žito“, jer da mu je „bolje svagdi neg u anbaru“., pa što Bog da.
M. Kranjčević
PRINT
