OTOČAC – Kako naše babe France ima svuda, bila tako ona nedavno i u Beuxellesu. – Da ja vidin ča se i kako se tamo dela, eli, tamo je sadaj naš glavni grad, ma Zagreb ti je 'nako, kako da ti kažen, usput, kaj Karlovac kasi sve donedavno išal u Zagreb.
Bili smo malo osupnuti tom njenom „opservacijom“, tima njenima novim spoznajama, novim realitetima. – Znaš ča, da ja tebi kažen, ja ti ne volin gubit vrime nunde kadi ga ne treba gubit, man uglavu. U Bruxelles!
Dobro, bila naša baba Franca u Bruxellesu, veli da ju je primio sam Jean-Claude Junker, da se „baš lipo š njim ispripovidala“, da ju je pitao kako kod kuće, kako u Otočcu, kako demokratski procesi („gospon Junkeru, kod nas kupuje ki koga stigne, znate, eto takovi su kod nas procesi“), ali kad se vrijeme susreta bližilo kraju, ona je ipak kazala pošto je trgnula u Bruxelles.
-Znate ča, gospon Junkeru, poč san ja došla? A un meni da ne zna, nek mu kažen. Vite vako, ja san sve vako stara uranila svoju prasicu Dobricu. Da samo vi znate, gospon Junkeru, kakova je to prasica, ma una van je kaj čovik, da more bi i divanila koliko je pametna. Da more divanit mogla bi i u kakov parlament dospit, nema se česa sramit, e. I sadaj, gospon Junkeru, ja nju moran, da prostite, zaklat. … Un gljeda u me pa se kaj čudi. Da kako ću ja nju zaklat ako smo tako dobre prijateljice, ja i moja prasica Dobrica. A ja njemu da lako, da moran, da se to kod nas tako dela pok je svita i vika, da se prase za uši izvuče iz ljipca, pa š njin u pritorak, da ga se povali obatla, sede na njega koliko god nas ima i - nož podvrat. A un se điknu, da ne tako, da se tako u Evropi ne smi. Da esmo li mi član Unije il nismo. Ja njemu da za vraga ljuta esmo. E ako esmo, un meni, unda da se imamo držat propisa kako se prasica kolje.
Ja gljedan nako zbenana u njega i pitan: - Gospon Junkeru, a kako se u Uniji prasica kolje, a? Recte vi meni. Unda un uvatil meni tumačit da se treba držat procedure kase kolje. Ja njemu da razumin proceduru, da ću naručit Miću ki će moju prasicu ubost, da načupan slame i bujadi čin ćemo je opalit, da imamo remu nač ćemo je obisit, da naručin Zoru da mi drob pomože rastavljat i prat. A un name da ni na to mislil. A nač ste mislili, gospon Junkeru, unda? Kakove vi priprave imate za prasicu zaklat, jadna ti san ga pošla?
A un meni, čuj ti sada, ča čul nisi, da kase prasica kolje da ne smi patiti. Ja gljedan u njega pa sve manen oči čujen li ja to dobro. Kako neš patit ako te ki kolje, Bože mi prosti?! – Gospon Junkeru, da ja vas, primeron, gren sadaj zaklat, bil vi patili? Bi, kako ne bi, jerbo vas koljen, ta ne milujen va, tako i moja prasica mora patit kad je koljen. A un meni da ne tako, da to mora bit da una i ne ositi.
Ja ostala bez sebe, e kako ne će ositit ako joj nož gre pod vrat i berikatu riže, o munjenoga li čovika. Ma ki nami Uniju pelje? Veli un meni da prasica ne smi imat nikve boli, nelagode i da nema patnje kase kolje. Ja zanimila. E ča taj čovik divani, el un pri svojoj il su mu vile mozak odnesle? O čemu un pripovida? Veli da prasicu najprije treba omamit.
Aaaaaa, svatila san, gospon Junkeru, ja njemu, najprvo se mora ušicami sikire u čelenku dobro deknut da pane obatla, pa unda klat. Un nako glavon odmanjuje, i da i ne. Da bi bolje bilo pištolon u čelo pa unda klat. Ajd, vrag po tebi.
Al to ni sve, veli un meni da pazin kako prasicu iz ljipca izmamit van. O moj čovik , š njon za uši pa van. Da ne nikako, da se ne smi prasica za uši vozit, da se ne smi za rep uvatiti i turkat, van, da je ne smiš nogami turkat i osobito da se ne smi „primenjivat pritisak na osobito osteljivo mesto“. A, gospon Junkeru, ja san za vas nepismena, i neupućena, a ko je to „posebno osetljivo mesto na prasici“, daj mi recte, Bog van dal šire i više. Un me samo očimi premiri, valjda je mislil da ja njega … bolje da ne kažen ča. A ja njemu: - Gospon Junkeru, a kako ću ja unda svoju prasicu Dobricu izmait iz ljipca van, a? Una iz ljipca nikada ni izašla, ni vidila ni sunca ni miseca, una ne će van pa da je ubijete. Moremo mi cel dan sidit uz otvorena vratašca i čekat. Ča sadaj, recte vi meni, gospon Junkeru? A un meni da je unda „humano“imamo zaklat u ljipcu. Humano?!, gospon Junkeru, čujete li vi sebe, koliko se ja u humano razumin, iman malu maturu i opetovnicu, to se odnosi na ljude, to humano, kako moja prasica Dobrica more ić u humano. Ipak je una samo edna prasica, ma koliko ja nju volila. Ako ja nju buden humano klala, kako se to s ljudima humano dela tamo negdi po svitu, a čujen ja na televizoru svomu svašta, moja prasica Dobrica će bit gore zaklana neg sve moje prasice ča su dosad klane nehumano.
Na kraju se un izgovoril da ima drugi sastanak, da mora podivanit kako humano piliće klat, da ga u drugoj kancesraliji čeka moja konšija Mica pa da mora dalje.
Eto, moj narode, recte vi meni sadaj kako ću ja svoju prasicu Dobricu zaklat? Humano!
M. Kranjčević
PRINT
