OTOČAC – Loviti pastrvu na rijeci Gacki oduvijek je bio pravi šmekerški gušt, izazov, poriv, ovisnost, , kako već tko hoće nazvati tu strast da se satima zabacuje udica u vodu i čeka, čeka, … čeka da riba zagrize. A riba k'o riba, nije ni ona luda, ne grize uvijek, ima i ona svojih mudrosti i „mušica“. Nekada je dovoljno baciti mušicu i – evo je na udici, nekada da „okilaviš“, ne će pa ne će. A ribič je vidi kako migolji vodom, kako kruži oko umjetne mušice, kao da se ruga ribiču, kao da mu nešto poručuje, možda i poručuje, što mi znamo što se u njenu sićušnu mozgu događa?
Bilo je to veoma davno, ma pred nekih četrdesetak godina, došao jedan Francuz, rođeni Bretonac (Gal, kako je s ponosom isticao) u Hrvatsku na godišnji odmor, čuo i on za Gacku i njenu pastrvu, no nije bio ribič, uopće to nije bio. Ali, junačko srce mu nije dalo mira, kad već ide u Hrvatsku, zašto ne bi i on otišao na tu neku tamo Gacku i ovjenčao se trofejima, kako bi to tek odjeknulo među njegovima zavidnim kolegama u tvornici automobila Renault u Parizu. Kupio on u svojoj zemlji nekakvu jeftinu štapinu (za skuplji bilo mu žao novca), mnogo francuskih umjetnih mušica i sve što treba, i hoće i hoće u ribolov na Gacku. Naravno, kako to obično biva, uvijek netko ima nekakve rodbine u Hrvatskoj kada treba ljetovati, tako i ovaj Francuz, njegova žena bila našoj babi Franci neki daljnji rod („moj praded i njezina prababa bili edno od brata drugo od sestre …“), „iseljena dijaspora“, smjestili se oni kod nje, dala im baba svoju „kamaru“, a ona se tih nekoliko dana povukla noćiti u pojatu na sijeno („ta gosti su u kući, el, Bog te stvoril“). Ustao taj Francuz, imena da mu ne spominjemo, nije ga mogla zapamtiti ni izgovoriti ni baba, jutrom u cik zore, ma još se noć nije pravo ni odijelila od zore i pravo svojim Renaultom (baba Franca je marku toga njegova automobila doslovno ovako izgovarala) pa u Lešće. Kupio on prvi dan kartu, oboružao se sa svim što čini jednoga ribiča ribičom i red je iskušati tu ribičku sreću. Otišao, dobro.
-A koliko dugo će po toj vodi tvoj čovik mutit, a? – pitala je baba Franca ženu mu Mariju.
-Pa ja mislim da prije noći ne će doći – odgovara ova njoj.
-Aaaaa, unda meni red pilešcu vraton zakrenut. Ča ćemo nas dvi južinat, el – sve je to babi sumnjivo, al šuti, „gosti su gosti, sime in se utrlo“.
-Ne samo ručak, mislim da treba i za večeru nešto smisliti – gošća i „rodica“ će njoj na vrijeme skrenuti pozornost i na večernji obrok.
- Aaaaa, i vičeru?! … Ma ča un ne će navatat ti rib pa ćemo i' na tavi speć, ist i ist, dok nan oči ne pobelidu i dok nas ne protira od nji, a?
- Možda ulovi, a može se dogoditi da ne ulovi ništa. Što ćemo onda jesti? – gošća će njoj.
Baba Franca niz ganak pa u dvorište „vatat pilešće“ i sve sebi u bradu mrnjga: - O sve ti se uvraga stvorilo, i gostima, i južini i vičeri! … Pi, pi, pi, pi, pi, pi – saziva ona „pilešće“ da mu „vraton zakrene“. Tako i bilo, prošla „južina“, baba u krumpir „lobodu“ čupat, nije njoj do gostiju, gubi vrijeme. I sve oko baca hoće li kući zakrenuti auto i njen Francuz.
I tako, negdje već „samo ča sunce ne će zać z Bogon“, evo ti njega, toga Francuza. Čuje ona da njih dvoje živo razgovaraju, ona, Marija se s ganka katkada nasmije, razgovaraju na „tomu vratarnjemu francuskomu, a ja niš ne razumin pod milin bogon“, misli baba „dobro je, dok se una tako smije siguro će bit rib i za moga macana“. No, ne ulazi on u kuću, već sjede na „šternu“. Zagolicalo to babu, kao dospjela ona svoj posao, „k vratru i loboda, ima dani u Boga“, a nije, pa kući. Kad u dvorištu imaš što vidjeti, Francuz se raskrečio kao žaba u svojima kratkim hlačicama i „ladi pozadinu na šterni“. Gleda baba, košara za ribe prazna, nema ništa.
-O Marija, o Marija – zove ona „rodicu“ – el ča uvatil, a? Imamo li vičeru il meni red kotal grebat za palentu?
Pojavila se gošća, sve se smije i objašnjava joj da nije ulovio niti jednu ribu. Da je on vidio velike ribe u rijeci, pokazuje rukama i kolike, ali da nisu htjele na udicu, pa je on trčao obalom za njima, ali one ne će pa ne će da zagrizu. I da se toliko umorio od toga trčanja za ribom, da se ne može maknuti.
-Pa ča sada sidi na šterni, a? – ispod oka promatra baba njega od sunca izgorenoga i „ucmarenoga“.
-Ma znaš, ne znam kako da ti to kažem … ne znam kako se to kaže … znaš kako je on jaki, znaš on ti ima sada rane među nogama, kako da ti to objasnim…
-Niš mi ne moraš više objašnjavat, on ti se zail, to ti je. I sadaj ladi guzičinu na mojoj šterni, el de? Nu, nu, gren ja grebat kotal za palentu, vratra poil, de bi li, da nisi toliko oblaporan ne bi ni imal toliku drobinu, ne bi se ni zail, vidi ga, zapuval se i zarišćil kaj prase kad ga vrbanac napane, e … – nabrajala je ona njemu, tom Francuzu, još svašta, zna baba da on nju ništa ne razumije kao ni ona njega, jer da je razumije ne bi joj se smiješio. Eto, ribi nije bilo suđeno da završi u tavi, „ni' ni palenti za pljuvat u brke, e“.
Tako je i sa sadašnjim ribičima na rijeci Gacki. Jedni je hvale i ne mogu prehvaliti kako je to kvalitetna salmonidna voda, radi koje valja potegnuti s kraja svijeta i okušati se u ribolovu na umjetnu mušicu, drugi je kude jer ribe nema pa nema, treći su nezadovoljni jer riba ne će na udicu, a ima je. Uostalom, kad bi pastrva tako olako išla na udicu, ne bi je ni bilo. Mudra neka riba. Dakako.
M. Kranjčević
PRINT
